.RU

Книжка - Украјинска књижевност XIV xviii века


Книжка
До того, хто наодниці прочитає се писання


Наперeд тебе від тої облуди остерігаю, любий прочитателю, щоб не шукав тут хитромовно сплетеного казання еллінського, але – сліду сущої правди, в ній же живот вічний захований щоб знаходив і щоб знав. Не минай скорогонцем, як пусте коло вітряне, очима пробігаючи від місця до місця вперед писаного, але застановляйся на щаблях, про лжу й істину речених, судом мисленим. І увідівши, як істину лжею попирають погибельні сини, жалуй, проплач і Богу ся помоли, щоб дав всім блуканцям на путь спасенну навернутися і до розуму істинного прийти.

^ Глава 3
(одломци)


Найперше да очистіте церкву від усяких облуд і забобонів єретичних і, без пишноти, в простоті серця Бога хваліте, простою же піснею руською, співаючи, Бога благодаріте... Іконне поклоніння з учтивістю шануйте і в домах, де пробуваєте, образ Матері Божої з предвічним її дітям на стінках в кінці трапезної вашої пригвоздіте. На трапезі без молитви (по-свинськи) їсти не починайте, бо ж нині оскотіли єсте. По наїдженню зась благодаріння по уставу церковному творіте.

Євангелія і Апостола в церкві на літургії простим язиком не виворочайте. По літургії ж для зрозуміння людського попросту толкуйте і викладайте. Книги церковні всі й устави словенським язиком друкуйте. Нині ви явно постраждали, коли на латинську і мирську мудрість ся полакомили, тоді єсте благочестя стратили, у вірі знемощіли, і поболіли, і єресі породили. Чи не ліпше тобі вивчити Часословець, і Псалтир, Октоїх, Апостол і Євангеліє з іншими, належними до церкви, і бути простим боговгодником і життя вічне дістати, ніж постигнути Арістотеля, Платона і філософом мудрим у житті цьому знатися, та в геєну відійти? Розсуди! Мені ся видить – ліпше є ані аза не знати, тілько бо до Христа ся дотиснути, котрий блаженну простоту любить і в ній обитель собі читить і там ся заспокоює.

На священичий ступінь по правилах святих отців нехай восходять, а не по своїй волі, похоті плотської ради, ради маєтків і панства до сану прагнучи. І свякого такого, котрий сам наскакує, не приймайте, і від короля даного без вашого обрання зженіть і прокляніть. Ліпше бо вам без владик і без попів, від диявола поставлених, до церкви ходити і православ’я берегти, ніж з владиками і попами, не від Бога покликаними, у церкві бути, і з неї ся ругати, і православ’я попирати.

Монастирі, на благочестя дані, з фільварків на громадське життя перемініть, бо ж нині владики прокляті фільварки собі починили зі спільних монастирів і мисливства годують в них, а не душі, які спасаються на живот вічний. Іноческого чину не зневажайте, а й самі Богу ся моліте, і в тому чину життя своє закінчите, як перше предки ваші, котрі ще в благочесті непорушному були і милість Божу при собі близько мали. А нині ви, відродившись від них, коли поперемудріли, тоді і Бога відігнали, і благочестя стратили, і з іноческого чину ся смієте і духом проклятого диявола хулите... Чого ради ся ругаєте з наміру скорбного до живота вічного, коли Бог на твою пиху многослужну і на твою трапезу срібнополумисну, і на твої потрави, багато утворені, і на твоє черево сластолюбиве, і на твоїх хортів і вижл ситих, котрими ся тішиш і веселиш, глядить. Віру мені йми, якби вас іноки перед Богом не заступали, уже бисте давно зі всією потіхою своєю мирською пощезали і згинули. Прето прошу тебе, любимий мій брате, потерпи мені мало: хочу з тобою о тім побесідувати і тебе від тієї облуди вирятувати, – щоб утік гніву і суду Божого за теє ругання і сміяння.


Глава 5

(одломак)


Начну ж від мирославнійших. Перше – його милість каштелян Потій, коли й каштелянства титул догонив, але тільки на чотири слуговини, і в одежі барвою не перебирав, а яка була, ту за собою і волочив. А нині, коли біскупом зістав, перебіжить лічба і десяткова і барва скуподорожча і славніша. Так же і його милість арцiбіскуп, коли простим Рогозиною був, не знаю, чи й двох слуговин переховати на службі своїй міг, а нині лічбою перебіжить і десяток, барвою – рівно з першим. Так же і Кирило, коли попом простим був, тілько дячка за собою волочив, котрому кермашами пиріжковими заплату чинив, а нині, коли біскупом зістав, догонить слугами і барвою перших. Так же Холмський, коли в Луцьку був, саксоном і майдебурзьким правом своє черево годував, а тепер, коли біскупом зістав, мусить бути, і слуговин собі набув. Так же і Григорко, коли дворянином Рогозиним був, і хлопчика не мав, а нині і той тепер, коли біскупом зістав, в череві – ширший, в горлі – сластолюбніший, в помислі – повищав, у достатку – багатший і в слуговинах – доволі має. А Пінського в першім життю не знав-єм, але по нинішньому показується, що і той, як інші; так же одне вижу, що не услід Христа, але вслід світу сего пелґримацію всі вишречені трудять...

Покажіть мені, о біскупи, де котрий з вас іночеського життя зазнав, що до Христа і до духовного розуму скорбним шляхом веде? Сам собою пролізлий, без цього іскусу – закон мовить – єпископ бути не може. Той закон єсте попрали і внівеч обернули. А то чому? Для того, що не тільки іскусу іночеського не знаєте, але ні того самого голого імені; що то є – інок, не чували єсте, і як перше в мирському стані, так і нині – лиш названому духовним, двояко гірше мирськими єсте і по-мирському живите і мудруєте. Чи видите ви, як з віри благочестя в невірство нечестя і свавільного життя вибігши і для того хотячи покрити свою ганьбу і соромоту вічну, ви лжею на істину борете, істину топчете і попираєте, благочестя православної віри хулячи! Але бо того не досягнете, на що усадили ся єсте. Істини лжею перебороти не зможете і самі щезнете і згинете, а істина живе і жити буде у віки. Прето не чудую ся вам, ксьондзи-біскупи, що того ради православних хулите, котрих відбігли єсте. Інакше бути не може, і не зі своєї волі хулити мусіте, бо такими служити приказалися єсте.

Ступімо зась до другого стиха, котрого червоними словами для того повторюю, аби судді і читальники добре приглядалися образові, як соромитися і рум’яніти той щокун буде, коли його сонце праведне своєю істиною освітить і пригріє.

^ Духовний є той, що духовно діє, мудрствує і глаголить! Знайте це! Чом же ся ви духовними звете, а тілесно і поганськи мудрствуєте і глаголите і самого Христа, Сина Божого, царя над царями небесного, який науку і образ смиренномудрія нам показав, своєю гордістю і хулою попираєте? А то як? Так, що ліпшими ся над другими чините, і від плоті і крові породженням, а не від Бога, звиш, хвалите... Як же ви духовними, а не тілько духовними, але і вірними зватися можете, коли брата свого, що народився рівно з вами в єдиній купелі хрещення від єдиної матері – благодаті, підлеглим собі чините, принижуєте, і ні за що себе мати наказуєте, хлапаєте, кожем’якаєте, сідельникаєте, шевцями на поругання прозиваєте? Добре, нехай буде хлоп, кожем’яка, сідельник і швець, але спом’яніте, що брат вам рівний у всьому є. Але ви, біскупи, вержетеся, знаю, зась до того надимання, мовлячи: тії хлопи простії в своїх кучках і домках сидять, а ми пред ся на столах єпископських лежимо; тіі хлопи з одної мисочки поливку або борщик хлебчуть, а ми пред ся по кількадесят полумисків, розмаїтими смаками уфарбованих, пожираємо; тії хлопи бідським або муравським кермачком ся укривають, а ми пред ся в гатласі, ядамашку і соболиних шубах ходимо; тії хлопи самі і панове і слуги собі суть, а пред ся по кількадесят маємо; перед тими хлопами ніхто славний шапки не здійме, а перед нами і воєводи здіймають і низько кланяються. На теє кокошення, панове біскупи, вам відповім так: архиєреї, що Христа вбили, вони, подібно до вас, чи не на місцях єпископських сиділи так само, яко ж і ви, але хлопи Христовi ліпші від них були і нинi суть. Вони черево чи не так ладували, яко ж і ви, але хлопи Христовi, спраглі правди, ліпші від них були і нині суть... Тих Пілатів і Іродів чи не так само почитали і перед ними укланяли, як же і перед вами, але хлопи Христові, яких гнали, обпльовували, безчестили, осміювали, били і вбивали, – ліпші, і цнотливіші, і славніші від них були і нині суть. Так же і ви, панове біскупи, сидите на місцях єпископських, але на достоїнстві і на учтивості не сидите, селами володієте, але вашими душами диявол володіє; пастирями ся зовете, але єсте вовки; священиками ся зовете, але єсте прокляті; єпископами ся іменуєте, але єсте мучителі; духовними ся бути розумієте, але єсте поганці і язичники...

Чи видите, нендзорозкошники, де заплинули єсте? Чи видите, на який глибокий вир – римську облуду, натрафили єсте, в котрій вічно втонути мусите, коли ся не покаєте. Махлюйте, як хочете махлюйте і лжить і тую ж лож підпорами неправди бороніть, пред ся істину перемахлювати і перевернути не зможете.

Іван Вишенский, вельможним їхнїм милостям панам арцібискупу Михайлу і біскупам Потію, Кирилу, Леонтію, Дионісію та Григорку Іоанн, чернець з Вишні, від святої Афонської гори сердечно вам зичить, щоб була вам послана з неба пам’ять покаяння, страх геєни й майбутнього суду від всевидячого ока Троїчного Божества, Отця і Сина и Святого Духа


(Одломци)


Покажіть же мені о ви, котрі згоду в’яжете, чи хтось із вас будуч в мирському житті, виконав оті шість заповідей узаконених Христом: тобто, чи голодних нагодував, чи спраглих напоїв. Чи мандрівних людей прихистив, чи голодних одягнув, чи хворим послужив, чи темничників навідував? Чи не ваші милості ті шість заповідей не тільки топтали в мирському, але й нині, начебто в духовнім перебуваючи, постійно топчете!

Чи не ваші милості голодних оголоднюєте і чините спраглими бідних: підданих, котрі носять той самий божий образ, що й ви; на сиріт церковних і їхнє прогодування подане від благочестивих християн грабуєте і з гумна стоги та обороги тягнете, самі з того зі своїми слугами годуєтеся, їхній труд та піт кривавий, лежачи та сидячи, сміючись та граючи, пожираєте, горілки очищені курите, пиво трояковиборне варите і виливаєте у прирву ненаситного черева, самі з гостьми своїми пересичуєтеся, а сироти церковні голодні і спраглі, а бідні піддані у своїй неволі свої потреби не можуть задовольнити, з дітьми у скруті, їжу собі уймають боячись, що їм хліба до наступного врожаю не вистачить.

Чи не ваші милості для того й до бискупства докопалися, щоб знайти у божій церкві більше маєтків, майна, грошових скарбів та прибутків, слуг лічбою подвійною і потрійною, ніж мали їх спершу, славою цього віку коронуєтеся, плаваєте, як у маслі, в безпечальних та розкішних достатках (...)

А чи не ваші милості більше тепер маєте ніж мали спершу і стали багатшими і пишнішими, аніж спершу були...


^ МЕЛЕТИЈ СМОТРИЦКИ (МЕЛЕТІЙ (МАКСИМ) СМОТРИЦЬКИЙ)

(1575-1633)


Мелетиј Смотрицки, истакнути филозоф-полемичар, књижевник, научник-филолог је син Герасима Смотрицког, првог ректора школе у Острогу, који је написао предговор за «Острошку Библију». Мелетиј је основно образовање стекао у Острогу а после је завршио језуитску академију у Виљну. На почетку XVII века слушао је предавања на универзитетима у Вроцлаву, Лајпцигу, Нирбергу и Витенбергу и стекао је звање доктора медицине.

Преводио је песме/сонете Франческа Петрарке на пољски језик. После завршетка студија предавао је у братској школи у Виљну, а 1617. године се замонашио и узео је име Мелетиј. Године 1610. излази из штампе његово истакнуто дело Тренос, або Лямент єдиної вселенської апостольської східної церкви...”. Тренос је оштра полемика и истовремено и вредно уметничко дело писано у одбрану православља и против свих оних који су се, уплашивши се притисака и прогона, одрекли властите вероисповести.

Тренос је био веома популаран у православном свету. Савременици су га често поредили са делима Јоана Златоустог.

У Виљну је 1618. године штампано његово дело ^ Граматики словенської правильноє синтагма. У предговору Смотрицки се обраћа учитељима с молбом да брину о томе да деца њима поверена не губе време узалуд, него да је науче да добро читају и правилно пишу.

При крају свог живота Мелетиј је направио велики преокрет у свом животу: као истакнути бранилац православља 1627. године прихвата унију и пише низ антиправославних полемичких трактата. Умро је осуђен од пријатеља и заборављен од православних, а неприхваћен до краја у унијатској средини.

Књига «Тренос» је објављена 1610. године и веома брзо је распродат цео тираж. Када је пољски краљ издао наређење да се цео тираж уништи, у штампарији је било свега 35 примерака. Од тада је М. Смотрицки важио за прво име у религијској полемици православних у Пољској.

Граматика М. Смотрицког је прво штампана у украјинским и белоруским земљама, а тек средином XVII века и у Москви. Средином XVIII века ова граматика је штампана и за потребе Јужних Словена и она је била норма за српски књижевни језик до језичке реформе Вука Караџића. Граматика Смотрицког је одиграла значајну улогу и код Западних Словена који су користили глагољицу. Ова граматика била је прототип првих српских школских уџбеника Стефана Вујановског и Аврама Мразовића крајем XVIII века.

Као што је Граматика М. Смотрицког током два века оставила трагове у источнословенском и јужнословенском свету, тако је његов «Тренос» био веома актуелан за време његовог живота и код «својих» и код непријатеља. После објављивања «Тренос» је изазвао велико одушевљење код православних и огромно негодовање код унијата и католика.

«Тренос» М. Смотрицког је врхунац укупне полемике православних против унијата и католика. У том делу аутор изражава своју велику жалост после смрти кнеза К. Острошког, али и после губитка целог низа украјинских и белоруских племићких породица које су прешле у пољски табор, као и после одузимања православнима неких цркава и манастира од стране унијата.

Као што су народни «плачеви» оставили трага у «Плачу Јарославне» у «Слову о полку Игоревом», али и у књижевности И. Вишенског и у народним думама, тако и «Плач православне цркве», написан у ритмичкој прози, подсећа на украјинске народне думе. Аутор указује да највише бола задају, као и обично, властита деца:

“^ Народила я дітей і виховала, а вони відреклися мене та приложили руку до мого упадку. Чому сиджу тепер як одна з удів, що ридають, – колись володапка сходу та заходу, півдня і північних країв. Вдень і вночі плачу й сльози, як річні потоки, котяться по моїм обличчі, та нема кому потішити мене, – всі повтікали від мене, всі погордили мною.

Аутор износи низ замерки и властитој православној цркви и указује на многе грешке и мањкавости: често свештеници односно духовни пастири то јесу само по свом имену, али стварно су грабежљивци, вукови, а не пастири. Смотрицки их критикује да се не задовољавају млеком и вуном од својих оваца (верника), него им деру и кожу. Зато каже да то нису пастири, него дивљи вукови, не вође народа, него гладни лавови. Док непријатељи православне цркве не спавају, њени пастири уз помоћ сребра и злата, а без испуњавања неопходних услова, улазе у божји дом:

“Горе мені, плаче церква, – порученій недбалим робітникам, біда мені, переданій в опіку ненаситних лакомців... Сквернителі, а не учителі, гасильники, а не світильники, крутії, а не пастирі, архіскоти, а не архієпископи, ви переступили закон волі божої, засліпили душі свої проклятою мамоною цього світу...”

М. Смотрицки указује да је православна црква изгубила многе племићке породице због небриге епископа:

“О єпископи, єпископи!.. кличе вона їх. Чи вам не досить іще тої неоціненої втрати, котру поношу наслідком вашої недбалості, таку велику втрату в золоті й сріблі, перлах і дорогім камінні, в котрих я пишалася, убрана вашим батьком, кількадесят літ тому як найславніша королева? Де тепер той безцінний камінь – карбункул, блискучий, як світильник, котрий я носила в короні голови моєї між іншими перлами, як сонце межи звіздами – дім князів Острозьких, що світив над усі інші блиском світлості старої віри своєї? Де інші дорогі й також неоціненні каміння тої сапфіри, неоцінені діаманти: княжата Слуцькі, Заславські, Збразькі, Вишневецькі, Сангушки, Чарторийські, Пронські, Ружинські....(...) що їх довго було б вичисляти зокрема?

Православни су веома ценили «Тренос» М. Смотрицког, родитељи су остављали својој деци у наслеђе ту књигу као неку светињу, а неки су захтевали да их сахране с том књигом. За унијате и католике «Тренос» је био оштар мач. Нарочито тешко су подносили тај сатиричко-полемички материјал који је Смсотрицки тако упорно и зналачки прикупљао да би њиме као стрелама рањавао њихове душе.

Као одговор на «^ Тренос» М. Смотрицког краљевски секретар Иља Мороховски је објавио дело “Паригорія”. Ту он закида православнима, да су се у манастире гурали они који су у световном животу живели разуздано и да су такви сасвим искварили живот у манастирима.


Тренос,

або Лямент єдиної вселенської апостольської східної церкви...


Горе мені, бідній,

горе нещасній,

ах – з усіх сторін ограбованій,

на світову ганьбу мого тіла з усіх риз оголеній!

Горе мені, незносимими тягарами обтяженій:

руки в оковах,

ярмо на шиї,

пута на ногах,

ланцюг на крижах,

меч над головою обосічний,

вода під ногами глибока,

огонь по боках – невгасимий,

зусюди крики,

зусюди страх,

зусюди переслідування!

Біда в містах і селах,

біда в полях і дібровах,

біда в горах і пропастях земних!

Нема ніде місця спокійного

ані прибутку безпечного!

День в болях і ранах,

ніч в стогоні і зітханню!

Літо гаряче, що aж мліти,

зима морозна – аж до смерті!

Мізерну наготу терплю,

до смерті переслідують мене!

Перед тим гарна і багата,

тепер зогиджена і убога!

Колись королева всьому світові мила,

тепер усіма зневажена і загнана!

Все, що живе: всякі народи і всі мешканці землі

до мене приступіть,

послухайте голосу мого,

пізнаєте, чим була я, і подивуйтеся!

Посміховиськом світові тепер я стала,

а перед тим людям і ангелам була дивуванням.

Прекрасна була перед усіма,

люба і мила, гарна, як зоря рання на сході,

красна, як місяць,

визначна, як сонце,

одиначка у матері своєї, єдина чиста голубиця,

непорочна, нічим не замазана, не покаляна.

^ Олій розляний – ім’я моє,

джерело вод живих – прізвище.


(...)“Народила я дітей і виховала, а вони відреклися мене та приложили руку до мого упадку. Чому сиджу тепер як одна з удів, що ридають, – колись володаpка сходу та заходу, півдня і північних країв. Вдень і вночі плачу й сльози, як річні потоки, котяться по моїм обличчі, та нема кому потішити мене, – всі повтікали від мене, всі погордили мною. Мої крівняки далеко від мене, мої приятелі стали неприятелями, мої сини, позавидувавши гадячому племені, жалять моє життя заразливими жалами. Слухайте жалібної повісті моєї, всі народи, візміть в уха свої, всі мешканці кругу світового. Сини й доньки мої, що їх породила я й виховала, покинули мене й пішли за тою, котра не боліла ними, щоб досхочу насититися жиром її. Священики мої посліпли, пастирі мої поніміли (не хотячи знати, що ходить про душі), старці мої подуріли, молодики мої здичавіли, доньки мої удалися на розпусту, й усі однодушно, Бога й правду його забувши, на душу мою сприсяглися...

“Горе мені, плаче церква, – порученій недбалим робітникам, біда мені, переданій в опіку ненаситних лакомців... Сквернителі, а не учителі, гасильники, а не світильники, крутії, а не пастирі, архіскоти, а не архієпископи, ви переступили закон волі божої, засліпили душі свої проклятою мамоною цього світу...”

“О єпископи, єпископи!.. кличе вона їх. Чи вам не досить іще тої неоціненої втрати, котру поношу наслідком вашої недбалості, таку велику втрату в золоті й сріблі, перлах і дорогім камінні, в котрих я пишалася, убрана вашим батьком, кількадесят літ тому як найславніша королева? Де тепер той безцінний камінь – карбункул, блискучий, як світильник, котрий я носила в короні голови моєї між іншими перлами, як сонце межи звідами – дім князів Острозьких, що світив над усі інші блиском світлості старої віри своєї? Де інші дорогі й також неоціненні каміння тої корони – славни доми руських (українських i билоруських) князiв, безцiннi сапфіри, неоцінені діаманти: княжата Слуцькі, Заславські, Збразькі, Вишневецькі, Сангушки, Чарторійські, Пронські, Ружинські....(...) що їх довго було б вичисляти зокрем?


^ УКРАЈИНСКА КЊИЖЕВНОСТ XVII ВЕКА


Историјске прилике


У првој половини XVII века скоро цела територија Украјине била је у саставу Пољске. Јужноукрајинским земљама су непрекидно претили пљачкашки налети татарских и турских одреда, који су често стизали и до средњег тока Дњепра.

Пољски магнати су много допринели у процесу пољског освајања украјинских етничких територија, а у XVII веку су постали чинилац нестабилности и затегнутости, јер слаба краљевска власт није била у стању да заустави или ограничи њихово насиље у конфликтима са украјинским поданицима. Слободни сељаци су били насилно покмећивани, а сељачке обавезе и давања постајала су све већа. Положај сељаштва постајао је све тежи и због нове праксе великих магната, који су почели да своја огромна имања дају у закуп, а закупци су, у намери да што брже врате уложени новац, немилосрдно повећавали дотадашње обавезе сељака. Закупци су најчешће били Јевреји, који нису имали право да буду власници земље. Само на имањима породице Острошких било је око 4.000 закупаца Јевреја. На почетку XVII века више од половине украјинских земаља које су припадале краљу биле су у закупу Јевреја. Закупци су добијали монопол на производњу и продају ракије и дувана.

За разлику од сељака других делова Речи Посполите, становништво Поддњепровја до тада није познавало терет кметства и зато је у тим областима отпор насилном покмећивању од стране пољских магната и пољских власти био снажан и одлучан. Козаци су свим средствима бранили своје право позивајући се на чињеницу да им је краљ Стефан Батори 1582. поклонио привилегију и да их је тиме скоро изједначио у правима са пољским племством (шљахтом). И грађани су доказивали да су они слободни и независни људи. После година када су живели потпуно слободно било је веома тешко вратити сељаке у статус зависних кметова. Становништво пограничних крајева сматрало је да има статус слободних људи и то им је давало снагу и оправдање да одлучно улазе у борбу против Пољака (Љаха).

За разлику од других оновремених устанака у западној Европи, у којима су сељаци-устаници били веома слабо организовани и нису имали добру војну организацију и наоружање, украјински сељаци/козаци су имали боље оружје, добро су њиме руковали и имали су добру војну организацију. Многи козаци су били у војној служби пољског краља као професионални војници и то је допринело да народноослободилачки устанак украјинског народа добије огромне размере.


Козачко-сељачки покрет са краја XVI прве половине XVII века


Колонијална политика Пољске, јачање кметства, покатоличење изазвали су активни протест украјинског становништва и условили низ устанака, који су имали антифеудални и народно-ослободилачки карактер. Крајем XVI века учестали су походи козака против Турске, што је знатно погоршало њене односе са Пољском. Као одговор на ово, пољска влада је категорично забранила походе и погубила је неколико њихових организатора. Постепено њихова иступања против пољских господара добијају нешто организованији облик.

1591. године почиње устанак регистрованих козака под водством К. Косинског. Као повод је послужила, као што се то често дешавало, лична увреда Косинског против кнеза Острошког, који му је одузео имање. Због тога ускоро устанак који су подржали локални сељаци захвата Кијевшчину, Брацлавшчину, Подоље и Волињ.

У фебруару 1593. године кнез Острошки побеђује војску Косинског на реци Пјатци. Козаци потписују споразум на основу ког се Косински ослобађа хетманства, козаци губе право да нападају суседне земље, а сељаци-одметници се враћају својим спахијама. Али Косински са верним козацима бежи у Сечу и одатле у мају 1593. године напада Черкаси. Тамо он бива поражен од черкаског и каневског старешине Ј. Вишневецког и гине. Његова војска се повлачи у Запорожје.

1594-1596. године распламсава се нови устанак под водством С. Наливајка, који је био сотник кнеза Острошког и учествовао је у гушењу устанка Косинског. Али после битке на реци Пјатци он напушта службу и организује хајку нерегистрованих козака у походу против Татара. Освојивши добар плен, Наливајко шаље војнике у Сечу са позивом да распламсају антипољску борбу. Запорошки сељаци на челу са Г. Лободом кренули су као подршка и већ до почетка 1596. године устанак је захватио Кијевшчину, Брацлавшчину, Волињ, Подоље. Важну улогу за овакав вртоглави успех одиграло је то да су се основне пољске снаге у овом тренутку налазиле у Молдавији, где су подржавале пољског посланика на молдавски престо. Али, видевши реалну претњу од козака, пољска влада одлучује да против њих пошаље краљевску војску.

У марту 1596. године устаници С. Наливајка уједињују се са одредима Г. Лободе и пуковника М. Шауле и у месту Гострий Камiнь код Трипиља побеђују Пољаке, после чега, заједно са својим продицама морају да се повуку преко Дњепра и да се крећу на исток. Код града Лубно, близу места Солоница основали су табор, очекујући помоћ од Запорожаца, али бивају опкољени. Сложена позиција козака се погоршава заоштравањем противречности међу старешинама. Лободу убијају са сумњом да је извршио издају, а Наливајка и Шаулу предају Пољацима. Отпор је угушен. Наливајка и његове саборце воде у Варшаву и у априлу 1597. године погубљују.

Сељачко-козачки устанци крајем XVI века претрпели су пораз због унутрашње неорганизованости и недостатка јединства, слоге. Али су они очигледно демонстрирали утицај нове социјалне појаве – козаштва, посебно у савезу са сељаштвом, ситном малограђанштином и племством.

Други покрет реализације потенцијала козаштва изабрао је познати учесник отаџбинске историје – хетман П. Сахајдачни. Рођен је у Самборској области, образовање је стекао у Острошкој школи и у школи Лавовског братства. Прославио се као чувени организатор козачких похода против Татара и Турака.

Најпре је П. Сахајдачни спроводио политику мирољубивих споразума и компромиса за заштиту права Украјине. Он је са својим козацима учествовао у рату пољског краља Сигизмунда III против Русије. Али најзначајнију улогу Запорошка војска је одиграла за време Хотинског рата.

1620. године Турска је организовала поход у коме је учествовало 150.000 војника са циљем да коначно уништи пољску државу. Пољска је успела да сакупи само 40.000 војника и зато је била приморана да се за помоћ обрати козацима, обећавши им уступке по религијском питању и приличну плату. Али, пресудно је било нешто друго: Сахајдачни је уверавао да се агресија Турске неће ограничити на Реч Посполиту, већ ће бити настављена и против Украјине. У Хотинској бици учествовало је 40.000 козака, што је био важан фактор победе Пољака (октобар 1621. године). Али, сходно условима Хотинског мира козацима је забрањено да плове Дњепром ка Црном мору и да иду у походе до обала Турске. Граница између Турске и Пољске одређена је на Дњепру.

Значајан је био допринос П. Сахајдачног за заштиту православља Украјине. Он је сву Запорошку војску ставио у састав Кијевског братства, обновио је највишу црквену хијерархију, изгубљену после Берестовске уније, ставио је на њено чело кијевског митрополита Јова Борецког, архиепископа и неколико епископа. Велику пажњу Сахајдачни је придавао развоју украјинске културе и просвете, сву своју имовину завештао је братству Кијева и Лавова. Сахајдачни је подлегао рани задобијеној у Хотинском рату, 10. априла 1622. године. После његове смрти започео је нови талас устанака козака.

1625. године после устанка на челу са М. Жмајлом пољска влада је била приморана да потпише Куруковски споразум, у вези са којим је козачки регистар бројао већ 6.000 козака у саставу 6 пукова – Кијевског, Херсонског, Каневског, Черкаског, Белоцерковског, Перејаславског, али је козацима било забрањено да обављају самосталне походе. Повод следећих немира биле су противречности између регистрованих и нерегистрованих козака.

1630. године козаци под водством Т. Федоровича (Трјасила) излазе из Сече. Ускоро је устанак захватио Лiвобережжя и део Правобережжя. Одред од 30.000 козака који је учествовао у устанку поразио је краљевску војску код Перејаслава и приморао је Реч Посполиту да тражи компромис. Нови споразум је повећао број козака у регистру на 8.000, сачуване су привилегије козачког старешине. И, иако се Федорович са делом козака вратио у Запорожје, сељаци, грађанство и нерегистровани козаци још неко време су настављали са борбом. Широки друштвени покрет у Украјини приморао је краљевића Владислава да 1633. године на сејму усвоји „Одредбе за умиривање руског народа“, који су легализовали постојање православне цркве и вратили јој део имовине.

Али већ 1634. године после завршетка пољско-руског рата, у коме су на страни Пољске ратовали и козаци, влада Речи Посполите поново смањује права и слободу Украјинаца. Како би неутралисала Сечу, пољска влада 1635. године на Дњепру гради тврђаву Кодак, али исте ове године козаци под командом И. Сулиме уништавају кодачку одбрану и разарају тврђаву.

1637-1638. године букнули су нови устанци под водством П. Бута (Пављука), Д. Гуне и Ј. Острјанина. Овде је поново настао проблем противречности између регистрованог и нерегистрованог козаштва, што је био и један од разлога пораза 1638. године. Ово је дало могућност Пољској да исте ове године наметне козаштву „Прописе Запорошке војске регистроване, која је у служби Речи Посполите“. У њему се регистар ограничава до 6.000, на челу козака био је пољски комесар, забрањују се избори, обнавља се тврђава Кодак.

Период козачке активности замењује 10-годишњица такозваног „златног мира“. Али козачко-сељачки устанци припремили су темеље за ширење широког национално-ослободилачког покрета средином XVII века.


Хетман Богдан Хмељницки


Рођен је 1595. године у породици украјинског племића Михајла Хмељницког, који је служио код једног пољског магната и добио је за своју службу имање Суботив. Богдан је завршио школу код језуита у граду Јарославу. У бици код Цецоре 1620. године отац Богдана Хмељницког је погинуо, а он је пао у турско заробљеништво. Поле повратка у земљу уписује се у регистроване козаке и ту касније као образован човек постаје писар Запорошке војске.

Преокрет у животу Б. Хмељницког и у његовом односу према пољским магнатима настаје 1646. године, када му је пољски магнат Чаплински отео имање, убио млађег сина и отео жену. Када је схватио да је тражење правде по судовима узалудно, Хмељницки је решио да подигне устанак против Пољака.

Хмељницки је у јануару 1648. године стигао са мањом групом присталица у Запорошку Сечу где је за кратко време стекао подршку запорошких козака и убрзо је проглашен за козачког хетмана. Схвативши да козаци без добре коњице не могу достојно да се супроставе пољској војсци, Хмељницки тражи савезника у Кримским Татарима.

Прву значајну победу против пољске војске Б. Хмељницки на челу Запорошких козака односи у априлу 1648. године код Жутих Вода (^ Жовті Води), после чега су уследили нови војни успеси. Пољска се нашла у веома тешкој ситуацији: умро је краљ Владислав IV и држава је остала и без краља и без најбољих команданата и армије.

Велике победе Запорошких козака на челу са хетманом Б. Хмељницким над пољском војском имале су одлучујући утицај на јачање борбеног расположења украјинског сељаштва и грађанства. Сељаци и грађани су се с оружјем у рукама окренули против својих дојучерашњих господара. Устаници нису штедели племство, па ни њихове жене и децу. Освета је стизала и многе Јевреје који су били веома омражени међу украјинским народом, посебно међу сељаштвом као закупци феудалних имања.

У том тренутку ни пољски магнати нису седели скрштених руку. Један од најимућнијих пољских магната Јарема Вишневецки је мобилизовао веома добро опремљену војску од 6.000 војника која је почела да сеје терор над сељацима, грађанима и козацима који нису били у својим војним јединицама.

У јесен 1648. године одиграла се велика битка у којој су козаци Б. Хмељницког у савезу са Кримским Татарима до ногу потукли пољску војску под Пиљавцима. Хмељницком је био отворен пут у средиште пољске државе.

Нови пољски краљ Јан Казимир, кога је Хмељницки јако ценио, понудио је примирје. За историчаре увек остаје нејасно питање зашто Хмељницки није ишао до краја, када је имао добру прилику да уништи Пољску. Вероватно је сматрао да се политички систем у Пољској може променити и да ће то променити положај украјинског народа у оквиру Речи Посполите. Међутим, и други фактори су утицали да Хмељницки прекине борбена дејства. Епидемија куге се брзо ширила не само у његовој војсци него и међу становништвом Украјине. После војних разарања завладала је глад. Осим тога, Хмељницки је желео да се његови савезници Кримски Татари што пре врате на Крим, јер су својим пљачкама наносили украјинском народу велико зло. Све то је утицало на Хмељницког да прекине са војним операцијама надајући се да се после значајних војних победа све може уредити договорима и преговорима са пољским властима.

На почетку 1649. године Хмељницки се на челу победничке војске враћа у Кијев, а народ га свуда дочекује као ослободиоца, као «украјинског Мојсија».

У пролеће 1649. године пољска армија на челу са краљем Јаном Казимиром креће у противнапад. После првих војних сукоба Б. Хмељницки је због издаје својих савезника Кримских Татара био приморан на потписивање тзв. Зборивског мира (Зборівський мир), што је изазвало велико незадовољство народа и козака у Украјини. Сељаци су се борили за укидање кметства, а Хмељницки и највећи део имућних регистрованих козака су сматрали да је довољно да се положај сељака побољша, али не и да се укине кметство. Други проблем је био у чињеници да је Хмељницки настојао да по сваку цену сачува савез са Кримским Татарима, а за широке слојеве народа у Украјини Кримски Татари су били вековни непријатељ који је често нападао села и градове и одводио народ у заробљеништво.

Годидне 1651. Хмељницки је због издаје Кримских Татара претрпео нови пораз код Берестечка. Тада је потписан мир у Белој Цркви, још неповољнији од Зборивског. Пољски магнати су се враћали на своја имања. Највећем делу сељака и обичних (нерегистрованих козака) претило је кметство.

Хмељницки је почео да тражи поузданог савезника, јер су Кримски Татари у неколико наврата показали да им се не може до краја веровати, и да их највише интересује пљачка и одвођење народа у заробљеништво.

Многи историчари су постављали питање зашто Б. Хмељницки није после првих великих успеха у борби против Пољске прогласио Украјину за суверену државу. Са данашњег гледишта то је било могуће, али у то време суверенитет се поистовећивао не са народом, већ са законитом (општепризнатом) личношћу монарха. Украјина није имала такву личност. Хмељницки је у ратовима стекао велики ауторитет, али ипак није припадао владарској династији и није могао да добије такво признање у међународним односима.

Хмељницки је једно време покушавао да за Украјину обезбеди протекторат Туског царства. Међутим, Турска је била веома непопуларна у Украјини и с тим је Хмељницки морао да рачуна.

Најпопуларнији кандидат као покровитељ Украјине био је руски цар. Хмељницки је у почетку тражио помоћ од руског цара, али је овај био веома уздржан, добро се сећајући тешких губитака у рату с Пољском. Московски цар је ипак чекао како ће се завршити рат између Украјине и Пољске и на крају је одлучио да због православне вере пружи подршку Украјини.


kodeksom-rossijskoj-federacii-opredelyayutsya-storonami-dogovora-transportnoj.html
kodeksu-rossijskoj-federacii-material-podgotovlen-s-ispolzovaniem-pravovih-aktov-po-sostoyaniyu-na-1-sentyabrya-2006-goda-izdanie-trete-ispravlennoe-i-dopolnennoe.html
kodi-kurs-2-kredit-1-studentt-z-betnshe-ataratin-zhmisina-arnalan-dstemelk-deuler.html
kodi-peredachi-dannih-lokalnie-i-globalnie.html
kodifikaciya-vizantijskih-pravovih-istochnikov-v-epohu-vselenskih-soborov.html
kodifikator-nauk-processov-yavlenij-otchet-o-nauchno-issledovatelckoj-rabote-po-proektu-vniigmi-mcd-podprogrammi.html
  • pisat.bystrickaya.ru/strahovka-ot-durnogo-banka-monitoring-smi-02-iyunya-2010-g.html
  • uchitel.bystrickaya.ru/razrabotka-uroka-po-rasskazu-i-bunina-chistij-ponedelnik-11-klass-tema-duhovnie-iskaniya-v-rasskaze-i-bunina-chistij-ponedelnik.html
  • lektsiya.bystrickaya.ru/pravila-vnutrennego-trudovogo-rasporyadka-obshie-polozheniya-vsootvetstvii-s.html
  • znanie.bystrickaya.ru/bazi-dannih-paleontologicheskih-kollekcij-muzeya-zemlevedeniya-moskovskogo-gosudarstvennogo-universiteta7-logicheskaya-struktura-informacionnoj-sistemi.html
  • textbook.bystrickaya.ru/informacionnaya-sistema-i-organizaciya.html
  • zadachi.bystrickaya.ru/transformaciya-biosferi-v-noosferu-idei-vivernadskogo.html
  • literature.bystrickaya.ru/doklad-ob-itogah-socialno-ekonomicheskogo-razvitiya-g-feodosii.html
  • laboratornaya.bystrickaya.ru/programma-vstupitelnogo-ispitaniya-po-predmetu-klassicheskaya-filologiya-dlya-postupayushih-na-osnovnie-obrazovatelnie-programmi-magistraturi-po-napravleniyu-filologiya.html
  • paragraph.bystrickaya.ru/menedzherskij-analiz-firmi.html
  • klass.bystrickaya.ru/a-o-artemev-podpis-i-o-familiya-data-14-noyabrya-2007-g-stranica-9.html
  • literatura.bystrickaya.ru/situativnaya-modalnost-v-romane-f-m-dostoevskogo-prestuplenie-i-nakazanie-iv-ego-ispanoyazichnom-perevode-funkcionalno-semanticheskij-analiz-10-02-01-russkij-yazik-10-02-19-teoriya-yazika.html
  • prepodavatel.bystrickaya.ru/strategicheskaya-ramochnaya-programma-na-2010-2019-godi.html
  • notebook.bystrickaya.ru/kassacionnoe-opredelenie-sankt-peterburgskogo-gorodskogo-suda-ot-7-iyunya-2011g-n33-86202011.html
  • university.bystrickaya.ru/filosofskij-enciklopedicheskij-slovar-stranica-7.html
  • college.bystrickaya.ru/23-proizvodstvennaya-infrastruktura-i-s-majzel-sankt-peterburg.html
  • uchebnik.bystrickaya.ru/voprosi-viktorini-kakie-vidi-vodoplavayushih-ptic-obitayut-v-buhtah-anapskogo-rajona.html
  • institut.bystrickaya.ru/sravnitelnaya-ocenka-potrebitelskih-svojstv-ledencovoj-karameli-razlichnih-proizvoditelej-stranica-9.html
  • nauka.bystrickaya.ru/variant-11-uchebno-metodicheskij-kompleks-dlya-specialnosti-080401-tovarovedenie-i-ekspertiza-tovarov.html
  • holiday.bystrickaya.ru/na-zasedanii-pravitelstva-prinyato-rasporyazhenie-o-merah-po-razrabotke-transportnogo-prilozheniya-universalnoj-elektronnoj-karti.html
  • knigi.bystrickaya.ru/sobranie-sochinenij-tom-shestoj-nauchnoe-nasledstvo-pod-redakciej-m-g-yaroshevskogo-moskva-pedagogika-1984-stranica-24.html
  • studies.bystrickaya.ru/izuchenie-harakteristik-uchebnogo-stenda-stend-po-zashite-ot-utechki-informacii-po-telefonnoj-linii.html
  • uchebnik.bystrickaya.ru/uchebnoe-posobie-napisano-v-sootvetstvii-s-dejstvuyushej-programmoj-kursa-fiziki-dlya-inzhenerno-tehnicheskih-specialnostej-visshih-uchebnih-zavedenij.html
  • paragraph.bystrickaya.ru/kontrolnaya-rabota-po-anglijskomu-yaziku-dlya-studentov-zaochnogo-otdeleniya-yuridicheskogo-fakulteta.html
  • institut.bystrickaya.ru/tehnologii-i-oborudovanie-pishevih-i-pererabativayushih-proizvodstv.html
  • uchit.bystrickaya.ru/sverdlovskaya-oblastnaya-klinicheskaya-bolnica-1-nomenklatura-del-na-2011-god-stranica-6.html
  • esse.bystrickaya.ru/raspisanie-zanyatij-dlya-studentov-1-go-kursa-lechebnogo-fakulteta.html
  • ekzamen.bystrickaya.ru/sochinenie-kto-vladeet-informaciej-tot-vladeet-mirom.html
  • predmet.bystrickaya.ru/spisok-literaturi-psihologiya-xxi-stoletiya-t-1-pod-redakciej-kozlova-v-v-yaroslavl-mapn-2008-376s-sostav.html
  • bukva.bystrickaya.ru/tajnie-obshestva-hh-veka-kniga-chast-7.html
  • letter.bystrickaya.ru/metodologiya-proektirovaniya-organizacionih-sistem.html
  • bukva.bystrickaya.ru/obshie-trebovaniya-k-vidache-arhivnih-dokumentov-iz-arhivohranilisha-ob-utverzhdenii-pravil-organizacii-hraneniya-komplektovaniya.html
  • textbook.bystrickaya.ru/i-oblast-primeneniya.html
  • prepodavatel.bystrickaya.ru/tainstvo-venchaniya-prognozno-analiticheskij-centr.html
  • knowledge.bystrickaya.ru/o-kriminalnoj-armii-specnaznacheniya-izvestno-vse.html
  • znanie.bystrickaya.ru/4-ontologiya-osnovnie-temi-problemi-i-napravleniya-1-priroda-i-specifika-filosofskogo-znaniya-filosofiya-kak.html
  • © bystrickaya.ru
    Мобильный рефератник - для мобильных людей.